Пракса Европског суда за људска права у односу на Србију за 2018. годину
Република Србија је ратификовала Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода трећег марта 2004. године. Од момента ратификације, сваки појединац, група лица или невладина организација, који сматрају да су им индивидуална права повређена поступањем Републике Србије, могу се путем представке обратити Европском суду за људска права. Неопходно је да подносилац, у складу са правилом 47 Пословника суда, правилно попуни образац представке, јер у супротном Суд неће разматрати његове жалбене наводе. Након што се Суд увери да представка садржи све неопходне информације он ће је даље проследити некој од судских формација. Да ли ће бити додељена судији појединцу, одбору или већу, зависиће искључиво од врсте предмета.
Статистички гледано, Европски суд за људска права је током 2018. године различитим судским формацијама доделио на разматрање укупно 2128 представки које су поднесене против Републике Србије. Од тог броја, 1224 представке су брисане са листе предмета или су проглашене као неприхватљиве. Представка ће бити брисана са листе предмета уколико подносилац није у прописаном року одговорио на захтеве Суда, јер ће се сматрати да је тим чином одустао од даљег поступка. Такође, са листе ће бити брисане и оне представке у вези са којима је постигнуто пријатељско поравнање или је донесена једнострана декларација. Са друге стране, неприхватљивост представке цениће се на основу критеријума прописаних чланом 35 Конвенције. Уколико представка не буде брисана са листе предмета или проглашена неприхватљивом, улази се у даљи ток поступка који, између осталог, подразумева и комуникацију са надлежним телом државе против које је представка поднесена.
У току 2018. године, комуникација са Владом РС обављена је у вези са 282 поднесене представке. Велики број комуникација представља драстични скок у односу на 2017. годину, када су оне извршене поводом 92 представке. Овај тренд је генерално приметан у поступању Суда према свим чланицама током 2018. године , али са укупним повећањем од свега 6%, док у односу на Србију оно износи чак 300%.
Пресуде Суда у односу на Републику Србију
За преосталих 45 представки, обједињених у 13 предмета, Суд је донео пресуде које се тичу како меритума тако и висине правичне накнаде за подносиоца. Једина пресуда у којој није утврђена повреда права на коју се подносилац позивао донесена је 28. августа 2018. године у предмету Грујић против Србије. Наиме, подносилац се позивао на повреду права на поштовање породичног живота (члан 8 Конвенције) јер му домаћи органи нису омогућили извршење привремене мере којом је утврђена динамика одржавања личних односа подносиоца са својом децом у периоду након развода од супруге. Суд је у својој пресуди, у параграфу 74, посебно нагласио „да обавезе државе у вези са чланом 8 нису обавезе резултата, већ средства“, заузевши став да су органи Републике Србије исправно поступили преузевши све неопходне мере. Ова одлука ипак није донесена једногласно услед давања издвојеног мишљења судије Георгиоса Сергхидеса, који се позивао на раније донесену пресуду у предмету Здравковић против Србије. Судија је своје мишљење засновао на аргументу да је неактивност домаћих органа, која је трајала око годину и по дана, представљала предугачак период који по правилу може имати непоправљиве последице за однос родитеља и детета, чиме је дошло до повреде члана 8 Конвенције.
У преосталих 12 предмета, поводом који је Суд донео потврђујуће пресуде, подносиоци су се позивали на повреду члана 6 Конвенције којом је регулисано право на правично суђење. Поменуте пресуде могу се класификовати у три категорије на основу врсте домаћег поступка у коме је дошло до повреде, и три поткатегорије, ценећи врсту повреде права у оквиру тих поступака. С тим у вези могу се разликовати повреде права на суђење у разумном року, на правичну расправу и приступ суду у оквиру управног, парничног и извршног поступка.Тако је Суд је у односу на Србију током 2018. године донео једну пресуду због повреде права на суђење у разумном року настале у управном поступку, док је за исту повреду, до које је дошло у оквиру парнице, Суд донео четири пресуде. Када је у питању повреда права на правичну распрау у парничном поступку, Суд је донео две пресуде, док је по његовом мишљењу приступ суду у оквиру исте врсте поступка био онемогућен у једном предмету. С друге стране, до повреде члана 6 Конвенције у извршном поступку пред домаћим судовима дошло је у само једном случају услед кршења права на суђење у разумном року.
У складу са класификацијом, првој категорији припадао би предмет Хрустић и други против Србије, у коме су се сви подносиоци жалили на прекомерну дужину трајања домаћег управног односно парничног поступка. Просечна дужина поступка по подносиоцу износила је 6,77 година рачунајући од датума ратификације Конвенције. Узимајући у обзир све чињенице, Суд је донео пресуду у којој наводи да дужина поменутих поступака није испунила захтев разумног рока. На прекомерну дужину парничног поступка жалили су се и подносиоци у следећим предметима: Шаћировић и други против Србије, Ћорић против Србије, Илић против Србије и Станивуковић и други против Србије. У свим побројаним предметима, упркос противљењу Владе РС , Суд је одлучивао у саставу трочланог одбора. Он је нашао да дужина домаћих поступака није била у складу са сложеношћу предмета, понашањем подносилаца и надлежних органа, као ни са важношћу коју је предмет спора имао за подносиоце представки. Међутим, трајање парничног поступка није био једини разлог на који су се подносиоци позивали. Наиме, у предметима Мирковић и други против Србије и Грбић против Србије, укупно 14 подносилаца се жалило на повреду права на правну сигурност имајући у виду да су домаћи судови одбили њихове тужбене захтеве док су истовремено били усвајани идентични захтеви односно да су одлуке домаћих органа биле произвољне и да нису имале адекватна образложења. По правној класификацији Суда, ови основи се подводе под повреду права на правичну расправу, које је, осим за три подносиоца, било повређено поступањем домаћих правосудних органа. Када је реч о повреди права на приступ домаћем суду, подносилац се предмету Љајић против Србије позивао на пропуст државе да изврши правоснажну судску одлуку која је донета у његову корист. Имајући у виду да њено извршење није спроведено ни у моменту када је Суд о њој одлучивао, донесена је пресуда којим се констатује да је дошло до повреде члана 6 Конвенције. О дужини трајања управног поступака пред домаћим огранима, Суд се у предмету Кнежевић и други против Србије бавио питањем адекватности висине накнаде за нематеријалну штету коју су домаћи судови досудили подносиоцима након утврђене повреде права на суђење у разумном року. Суд је потврдио да извршења са закашњењима од пет до седам година не испуњавају услов суђења у разумном року али је и констатовао да досуђене накнаде не представљају адекватно задовољење па је подносиоцима доделио знатно веће износе од претходно досуђених. Имајући у виду да су све пресуде донесене поводом кршења права на правично суђење, могло би се закључити да Република Србија, при заштити људских права, највећи проблем има у области ефикасног функционисања правосуђа. Овај податак не представља добру вест генерално а нарочито имајући у виду чињеницу да приступни преговори са Европском унијом подразумевају појачане активности у вези са Поглављем 23 које се односи на реформу правосуђа, антикорупцијску политику, основна права и права држављана ЕУ.
Свест грађана о овој чињеници проверили смо путем анкете на нашем сајту. Читаоце смо питали да ли су мишљења да грађани Републике Србије могу ефикасно остварити и заштитити своја права пред домаћим судовима. Испитаници су могли да бирају један од пет понуђених одговора, који су представљали распон од изразито позитивног до изразито негативног става. Од укупног броја, 65,22% испитаника сматрало је да грађани углавном не могу ефикасно заштитити своја права , док је 21,74 % сматрало да су судови апсолутно неефикасни. Са друге стране, 8,70% испитаника сматрало је да је судска заштита углавном ефикасна, док њих 4,34% није имало став по овом питању. На основу ових података закључујемо да се ставови грађана углавном поклапају са стручном оценом Европског суда за људска права.
Поред пресуда, Суд своје акте може доносити и у форми одлуке када процени да је поднесена представка неприхватљива или да би требало да буде брисана са листе предмета. У 2018. години Суд је донео одлуке везано за 145 представки које су обједињене у 37 предмета. Укупно 7 предмета је садржало неки од услова неприхватљивости, док је 30 брисано са листе предмета.
Резолуције донете од стране Комитета министара
Комитет министара Савета Европе је током 2018. године у односу на Србију донео 25 резолуција које се односе на 130 решених случаја поводом 261 поднесене представке. У 16 предмета резолуције су се односиле на информације које је Влада РС дала о мерама предузетим за спречавање нових кршења и на исплату износа предвиђених у пресуди, у 8 на исплату износа предвиђених у пријатељском споразуму, док је у Резолуцији CM/ResDH(2018) 470 поводом случаја Зорица Јовановић против Србије тужена држава позвана да предузме мере општег карактера. Наиме, Комитет министара је подсетио да је пресуда у овом предмету постала правоснажна још 9. септембра 2013. године. Пресудом је потврђено да је право на поштовање породичног живота подноситељке повређено због тога што јој тужена држава није пружила поуздане информације о судбини сина који је наводно три дана након рођења преминуо у породилишту 1983. године.
Општи карактер мере лежи у чињеници да постоји значајан број потенцијалних подносилаца због случаја „несталих беба“, који би требало решити путем lex specialis-а, јер још увек није успостављен законодавни механизам који би омогућио обештећење родитеља. У вези са овим питањем постоји велика забринутост имајући у виду чињеницу да упркос претходним реаговањима Комитета министара у виду привремене резолуције из септембра 2017. године, власти у Србији још увек нису успоставиле механизам заштите.
Дужина трајања поступка
Када је у питању просечна дужина трајања поступка пред Европским судом за људска права, она у погледу представки против Републике Србије поводом којих је донета пресуда Суда износи 3,33 а у погледу одлука 3.30 година. Са друге стране, процечна дужина трајања поступака пред домаћим органима на коју су се подносиоци жалили а Европски суд за људска права донео пресуду износи 7.84 године, односно 7.71 година за поступке поводом којих је донесена одлука.
Превођење и објављивање пресуда
Обавеза информисања грађана о садржају пресуда Европског суда за људска права, у поступцима у којима је Република Србија једна од странака, предвиђена је Уредбом о заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права. Наиме, у члану 6 Уредбе, предвиђено је да ове пресуде морају бити преведене и објављене у „Службеном гласнику Републике Србије“.Имајући у виду ову обавезу, може се констатовати да је она у потпуности испуњена јер су све пресуде донесене против Србије током 2018. године преведене и јавно доступне на сајту Министарства правде Републике Србије. Са друге стране, од укупно донесених 37 одлука и 36 резолуција, преведено је и објављено само 6 одлука.
Колико грађане Србије кошта недовољно ефикасан систем заштите људских права?
И на крају, веома важно питање које се поставља, односи се на количину новца коју Република Србија мора да исплати подносиоцима представки на основу материјалне и нематеријалне штете као и трошкова поступка који су досуђени пресудом или одлуком Европског суда за људска права. На основу пресуда Суда донетих у погледу 45 представки које је поднело 56 подносилаца, укупана свота који је држава дужна да исплати износи 157 970,00 евра односно 2820,90 евра просечно по подносиоцу. Што се тиче одлука које су донесене на основу пријатељског поравнања са државом или њених једностраних изјава, укупно 41 подносилац из 34 представке мора бити обештећен у укупном износу од 103110,00 евра, што би значило да је сваки подносилац добио у просеку 2514,88 евра. Суд је обично на име нематеријалне штете подносиоцима додељивао износ од 2000 еура, док им је за трошкове поступка додељивано 500 евра. Највећи износ досуђен је у предмету Исени против Србије у коме је Суд подносиоцу доделио 56000,00 евра на име материјалне штете и 4000,00 евра за нематеријалу штету. Суд је посебно напоменуо да ће изречени износи бити умањени за све износе које је држава претходно исплатила. Међутим, уколико држава не испуни своју обавезу у року од три месеца мораће платити камату на изречене износе по стопи која је једнака маргиналној каматној стопи Европске централне банке током периода неиспуњавања обавеза плус три процентна поена. Укратно, недовољно функционално судство је Републику Србију и њене грађане за 2018. годину коштало укупно 261 080,00 евра који ће бити исплаћени из буџета.
Листу свих пресуда, одлука, комуникација и резолуција као и статистички приказ података које смо прикупили за потребе ове анализе можете пронаћи кликом на линк.
Предложени начин цитирања анализе: Андријана Бакрачевић, Пракса Европског суда за људска права у односу на Србију за 2018. годину, Студентска анализа, 11.2.2019. https://www.internationallawwatch.org/praksa-evropskog-suda-za-ljudska-prava-u-odnosu-na-srbiju-za-2018-godinu/
Предложени начин цитирања статистике: Андријана Бакрачевић, Статистика праксе Европског суда за људска права у односу на Србију за 2018. годину, Статистика, 11.2.2019.
