Praksa Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na Srbiju za 2018. godinu
Republika Srbija je ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda trećeg marta 2004. godine. Od momenta ratifikacije, svaki pojedinac, grupa lica ili nevladina organizacija, koji smatraju da su im individualna prava povređena postupanjem Republike Srbije, mogu se putem predstavke obratiti Evropskom sudu za ljudska prava. Neophodno je da podnosilac, u skladu sa pravilom 47 Poslovnika suda, pravilno popuni obrazac predstavke, jer u suprotnom, Sud neće razmatrati njegove žalbene navode. Nakon što se Sud uveri da predstavka sadrži sve neophodne informacije, on će je dalje proslediti nekoj od sudskih formacija. Da li će biti dodeljena sudiji pojedincu, odboru ili veću, zavisiće isključivo od vrste predmeta.
Statistički gledano, Evropski sud za ljudska prava je tokom 2018. godine različitim sudskim formacijama dodelio na razmatranje ukupno 2128 predstavki koje su podnesene protiv Republike Srbije. Od tog broja, 1224 predstavke su brisane sa liste predmeta ili su proglašene kao neprihvatljive.Predstavka će biti skinuta sa liste predmeta ukoliko podnosilac nije u propisanom roku odgovorio na zahteve Suda, jer će se smatrati da je tim činom odustao od dalje procedure. Takođe, isto će se postupiti sa predstavkom nakon postizanja prijateljskog poravnanja ili donošenja jednostane deklaracije. Sa druge strane, neprihvatljivost predstavke će se ceniti na osnovu kriterijuma koji su propisani članom 35 Konvencije. Ukoliko predstavka ne bude skinuta sa liste predmeta ili proglašena neprihvatljivom, ulazi se u dalji tok postupka koji podrazumeva i komunikaciju sa nadležnim telom države protiv koje je predstavka podnesena.
U toku 2018. godine, komunikacija sa Vladom RS obavljena je u vezi sa 282 podnesene predstavke. Veliki broj komunikacija predstavlja drastični skok u odnosu na 2017. godinu, kada su one izvršene povodom 92 predstavke. Ovaj trend je generalno primetan u postupanju Suda prema svim članicama tokom 2018. godine , ali sa ukupnim povećanjem od svega 6%, dok u odnosu na Srbiju ono iznosi čak 300%.
Presude Suda u odnosu na Republiku Srbiju
Za preostalih 45 predstavki, objedinjenih u 13 predmeta, Sud je doneo presude koje se tiču kako merituma tako i visine pravične naknade za podnosioca. Jedina presuda u kojoj nije utvrđena povreda prava na koju se podnosilac pozivao donesena je 28. avgusta 2018. godine u predmetu Grujić protiv Srbije. Naime, podnosilac se pozivao na povredu prava na poštovanje porodičnog života (član 8 Konvencije) jer mu domaći organi nisu omogućili izvršenje privremene mere kojom je utvrđena dinamika održavanja ličnih odnosa podnosioca sa svojom decom u periodu nakon razvoda od supruge. Sud je u svojoj presudi, u paragrafu 74, posebno naglasio „da obaveze države u vezi sa članom 8 nisu obaveze rezultata, već sredstva“, zauzevši stav da su organi Republike Srbije ispravno postupili preuzevši sve neophodne mere. Ova odluka ipak nije donesena jednoglasno usled davanja izdvojenog mišljenja sudije Georgiosa Serghidesa, koji se pozivao na ranije donesenu presudu u predmetu Zdravković protiv Srbije. Sudija je svoje mišljenje zasnovao na argumentu da je neaktivnost domaćih organa, koja je trajala oko godinu i po dana, predstavljala predugačak period koji po pravilu može imati nepopravljive posledice za odnos roditelja i deteta, čime je došlo do povrede člana 8 Konvencije.
U preostalih 12 predmeta, povodom koji je Sud doneo potvrđujuće presude, podnosioci su se pozivali na povredu člana 6 Konvencije kojom je regulisano pravo na pravično suđenje. Pomenute presude mogu se klasifikovati u tri kategorije na osnovu vrste domaćeg postupka u kome je došlo do povrede, i tri potkategorije, ceneći vrstu povrede prava u okviru tih postupaka. S tim u vezi mogu se razlikovati povrede prava na suđenje u razumnom roku, na pravičnu raspravu i pristup sudu u okviru upravnog, parničnog i izvršnog postupka.Tako je Sud je u odnosu na Srbiju tokom 2018. godine doneo jednu presudu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nastale u upravnom postupku, dok je za istu povredu, do koje je došlo u okviru parnice, Sud doneo četiri presude. Kada je u pitanju povreda prava na pravičnu rasprau u parničnom postupku, Sud je doneo dve presude, dok je po njegovom mišljenju pristup sudu u okviru iste vrste postupka bio onemogućen u jednom predmetu. S druge strane, do povrede člana 6 Konvencije u izvršnom postupku pred domaćim sudovima došlo je u samo jednom slučaju usled kršenja prava na suđenje u razumnom roku.
U skladu sa klasifikacijom, prvoj kategoriji pripadao bi predmet Hrustić i drugi protiv Srbije, u kome su se svi podnosioci žalili na prekomernu dužinu trajanja domaćeg upravnog odnosno parničnog postupka. Prosečna dužina postupka po podnosiocu iznosila je 6,77 godina računajući od datuma ratifikacije Konvencije. Uzimajući u obzir sve činjenice, Sud je doneo presudu u kojoj navodi da dužina pomenutih postupaka nije ispunila zahtev razumnog roka. Na prekomernu dužinu parničnog postupka žalili su se i podnosioci u sledećim predmetima: Šaćirović i drugi protiv Srbije, Ćorić protiv Srbije, Ilić protiv Srbije i Stanivuković i drugi protiv Srbije. U svim pobrojanim predmetima, uprkos protivljenju Vlade RS , Sud je odlučivao u sastavu tročlanog odbora. On je našao da dužina domaćih postupaka nije bila u skladu sa složenošću predmeta, ponašanjem podnosilaca i nadležnih organa, kao ni sa važnošću koju je predmet spora imao za podnosioce predstavki. Međutim, trajanje parničnog postupka nije bio jedini razlog na koji su se podnosioci pozivali. Naime, u predmetima Mirković i drugi protiv Srbije i Grbić protiv Srbije, ukupno 14 podnosilaca se žalilo na povredu prava na pravnu sigurnost imajući u vidu da su domaći sudovi odbili njihove tužbene zahteve dok su istovremeno bili usvajani identični zahtevi odnosno da su odluke domaćih organa bile proizvoljne i da nisu imale adekvatna obrazloženja. Po pravnoj klasifikaciji Suda, ovi osnovi se podvode pod povredu prava na pravičnu raspravu, koje je, osim za tri podnosioca, bilo povređeno postupanjem domaćih pravosudnih organa. Kada je reč o povredi prava na pristup domaćem sudu, podnosilac se predmetu Ljajić protiv Srbije pozivao na propust države da izvrši pravosnažnu sudsku odluku koja je doneta u njegovu korist. Imajući u vidu da njeno izvršenje nije sprovedeno ni u momentu kada je Sud o njoj odlučivao, donesena je presuda kojim se konstatuje da je došlo do povrede člana 6 Konvencije. O dužini trajanja upravnog postupaka pred domaćim ogranima, Sud se u predmetu Knežević i drugi protiv Srbije bavio pitanjem adekvatnosti visine naknade za nematerijalnu štetu koju su domaći sudovi dosudili podnosiocima nakon utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud je potvrdio da izvršenja sa zakašnjenjima od pet do sedam godina ne ispunjavaju uslov suđenja u razumnom roku ali je i konstatovao da dosuđene naknade ne predstavljaju adekvatno zadovoljenje pa je podnosiocima dodelio znatno veće iznose od prethodno dosuđenih. Imajući u vidu da su sve presude donesene povodom kršenja prava na pravično suđenje, moglo bi se zaključiti da Republika Srbija, pri zaštiti ljudskih prava, najveći problem ima u oblasti efikasnog funkcionisanja pravosuđa. Ovaj podatak ne predstavlja dobru vest generalno a naročito imajući u vidu činjenicu da pristupni pregovori sa Evropskom unijom podrazumevaju pojačane aktivnosti u vezi sa Poglavljem 23 koje se odnosi na reformu pravosuđa, antikorupcijsku politiku, osnovna prava i prava državljana EU.
Svest građana o ovoj činjenici proverili smo putem ankete na našem sajtu. Čitaoce smo pitali da li su mišljenja da građani Republike Srbije mogu efikasno ostvariti i zaštititi svoja prava pred domaćim sudovima. Ispitanici su mogli da biraju jedan od pet ponuđenih odgovora, koji su predstavljali raspon od izrazito pozitivnog do izrazito negativnog stava. Od ukupnog broja, 65,22% ispitanika smatralo je da građani uglavnom ne mogu efikasno zaštititi svoja prava , dok je 21,74 % smatralo da su sudovi apsolutno neefikasni. Sa druge strane, 8,70% ispitanika smatralo je da je sudska zaštita uglavnom efikasna, dok njih 4,34% nije imalo stav po ovom pitanju. Na osnovu ovih podataka zaključujemo da se stavovi građana uglavnom poklapaju sa stručnom ocenom Evropskog suda za ljudska prava.
Pored presuda, Sud svoje akte može donositi i u formi odluke kada proceni da je podnesena predstavka neprihvatljiva ili da bi trebalo da bude brisana sa liste predmeta. U 2018. godini Sud je doneo odluke vezano za 145 predstavki koje su objedinjene u 37 predmeta. Ukupno 7 predmeta je sadržalo neki od uslova neprihvatljivosti, dok je 30 brisano sa liste predmeta.
Rezolucije donete od strane Komiteta ministara
Komitet ministara Saveta Evrope je tokom 2018. godine u odnosu na Srbiju doneo 25 rezolucija koje se odnose na 130 rešenih slučaja povodom 261 podnesene predstavke. U 16 predmeta rezolucije su se odnosile na informacije koje je Vlada RS dala o merama preduzetim za sprečavanje novih kršenja i na isplatu iznosa predviđenih u presudi, u 8 na isplatu iznosa predviđenih u prijateljskom sporazumu, dok je u Rezoluciji CM/ResDH(2018)470 povodom slučaja Zorica Jovanović protiv Srbije tužena država pozvana da preduzme mere opšteg karaktera. Naime, Komitet ministara je podsetio da je presuda u ovom predmetu postala pravosnažna još 9. septembra 2013. godine. Presudom je potvrđeno da je pravo na poštovanje porodičnog života podnositeljke povređeno zbog toga što joj tužena država nije pružila pouzdane informacije o sudbini sina koji je navodno tri dana nakon rođenja preminuo u porodilištu 1983. godine.
Opšti karakter mere leži u činjenici da postoji značajan broj potencijalnih podnosilaca zbog slučaja „nestalih beba“, koji bi trebalo rešiti putem lex specialis-a, jer još uvek nije uspostavljen zakonodavni mehanizam koji bi omogućio obeštećenje roditelja. U vezi sa ovim pitanjem postoji velika zabrinutost imajući u vidu činjenicu da uprkos prethodnim reagovanjima Komiteta ministara u vidu privremene rezoluciju iz septembra 2017. godine, vlasti u Srbiji još uvek nisu uspostavile mehanizam zaštite.
Dužina trajanja postupka
Kada je u pitanju prosečna dužina trajanja postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava, ona u pogledu predstavki protiv Republike Srbije povodom kojih je doneta presuda Suda iznosi 3,33 a u pogledu odluka 3.30 godina. Sa druge strane, procečna dužina trajanja postupaka pred domaćim organima na koju su se podnosioci žalili a Evropski sud za ljudska prava doneo presudu iznosi 7.84 godine, odnosno 7.71 godina za postupke povodom kojih je donesena odluka.
Prevođenje i objavljivanje presuda
Obaveza informisanja građana o sadržaju presuda Evropskog suda za ljudska prava, u postupcima u kojima je Republika Srbija jedna od stranaka, predviđena je Uredbom o zastupniku Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Naime, u članu 6 Uredbe, predviđeno je da ove presude moraju biti prevedene i objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“.Imajući u vidu ovu obavezu, može se konstatovati da je ona u potpunosti ispunjena jer su sve presude donesene protiv Srbije tokom 2018. godine prevedene i javno dostupne na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije. Sa druge strane, od ukupno donesenih 37 odluka i 36 rezolucija, prevedeno je i objavljeno samo 6 odluka.
Koliko građane Srbije košta nedovoljno efikasan sistem zaštite ljudskih prava?
I na kraju, veoma važno pitanje koje se postavlja, odnosi se na količinu novca koju Republika Srbija mora da isplati podnosiocima predstavki na osnovu materijalne i nematerijalne štete kao i troškova postupka koji su dosuđeni presudom ili odlukom Evropskog suda za ljudska prava. Na osnovu presuda Suda donetih u pogledu 45 predstavki koje je podnelo 56 podnosilaca, ukupana svota koji je država dužna da isplati iznosi 157 970,00 evra odnosno 2820,90 evra prosečno po podnosiocu. Što se tiče odluka koje su donesene na osnovu prijateljskog poravnanja sa državom ili njenih jednostranih izjava, ukupno 41 podnosilac iz 34 predstavke mora biti obeštećen u ukupnom iznosu od 103110,00 evra, što bi značilo da je svaki podnosilac dobio u proseku 2514,88 evra. Sud je obično na ime nematerijalne štete podnosiocima dodeljivao iznos od 2000 eura, dok im je za troškove postupka dodeljivano 500 evra. Najveći iznos dosuđen je u predmetu Iseni protiv Srbije u kome je Sud podnosiocu dodelio 56000,00 evra na ime materijalne štete i 4000,00 evra za nematerijalu štetu. Sud je posebno napomenuo da će izrečeni iznosi biti umanjeni za sve iznose koje je država prethodno isplatila. Međutim, ukoliko država ne ispuni svoju obavezu u roku od tri meseca moraće platiti kamatu na izrečene iznose po stopi koja je jednaka marginalnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke tokom perioda neispunjavanja obaveza plus tri procentna poena. Ukratno, nedovoljno funkcionalno sudstvo je Republiku Srbiju i njene građane za 2018. godinu koštalo ukupno 261 080,00 evra koji će biti isplaćeni iz budžeta.
Listu svih presuda, odluka, komunikacija i rezolucija kao i statistički prikaz podataka koje smo prikupili za potrebe ove analize možete pronaći klikom na link.
Predloženi način citiranja analize: Andrijana Bakračević, Praksa Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na Srbiju za 2018. godinu, Studentska analiza, 11.2.2019. https://www.internationallawwatch.org/praksa-evropskog-suda-za-ljudska-prava-u-odnosu-na-srbiju-za-2018-godinu
Predloženi način citiranja statistike: Andrijana Bakračević, Statistika prakse Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na Srbiju za 2018. godinu, Statistika, 11.2.2019. https://www.internationallawwatch.org/wp-content/uploads/2019/08/Statistika-prakse-Evropskog-suda-za-ljudska-prava-u-odnosu-na-Srbiju-za-2018.-godinu.pdf
